Separaciona anksioznost — Samoća se uči

1 Broj od 70% — i šta pokazuju podaci

Ukucaj separaciona anksioznost kod francuskog buldoga i stalno iskaču dva broja: do 70% Frenchija i 2,8 puta češće nego kod drugih pasa. Nismo našli veterinarsku studiju ni iza jednog od njih. Gde se pojave, uglavnom je to na stranicama koje prodaju proizvode za smirenje, i bez izvora.

Najveća studija francuskih buldoga iz veterinarskih kartona nije posebno merila separacionu anksioznost — samo nepoželjno ponašanje uopšte. Veterinarski karton beleži samo ono što stigne do veterinara, a problem koji se dešava samo kad nikog nema kod kuće lako promakne. Imajući u vidu ta dva ograničenja: VetCompass, projekat Kraljevskog veterinarskog koledža u Velikoj Britaniji, uporedio je 2.781 francuskog buldoga sa 21.850 drugih pasa. Kod francuskih buldoga veterinari su mnogo ređe zabeležili nepoželjno ponašanje.

Zato se može reći samo ovo: iza velikog broja nismo našli ništa, a pravi broj se ne zna.

Još jedan izmeren broj, iz druge zemlje. U Finskoj su vlasnici oko 13.700 pasa raznih rasa popunili upitnik o ponašanju. Ponašanje vezano za odvajanje pokazalo se kod oko 5% pasa — među najređim od sedam anksioznih osobina u studiji. Strah od buke bio je najčešći, kod otprilike trećine. To je jedna zemlja i ono što vlasnici sami prijave, pa to čitaj kao smer.

Procenti su tu da znaš koliko je nešto uobičajeno, i da ti bude lakše. Ali ako tvoj pas ima separacionu anksioznost, za tebe je to 100%. Ako nema, za tebe je 0%. U svakom slučaju, gledaj svog psa, a ne procenat.

2 Kako izgleda separaciona anksioznost

To nije jedno ponašanje. To je ono što pas radi zato što ne može da podnese da je sam. Znaci koje navode ASPCA i Američki kinološki klub (AKC):

• laje, zavija ili cvili pošto odeš
• grize ili grebe vrata i prozore — izlaze
• vrši nuždu u kući, iako je već naučio da to radi napolju
• šeta gore-dole, dahće, bali ili drhti — ponekad već dok se spremaš da izađeš
• pokušava da pobegne

Pitanje koje je važno nije šta radi, nego da li se smiri. Pas koji se buni minut-dva pa zaspi nije ni blizu psa koji ne prestaje.

Prvo isključi ono što izgleda isto. Nezgode u kući mogu biti infekcija mokraćnih puteva ili neki drugi zdravstveni problem. Mlad pas možda još nije naučio gde se vrši nužda, ili grize iz dosade. Pas možda laje na zvuke spolja, a ne na to što tebe nema. Prvo pregled kod veterinara — pogotovo ako je promena nagla.

3 Čičak nije isto što i anksiozan

Za Frenchije se često kaže da su psi čičak: prate svoje ljude iz sobe u sobu i ne skidaju pogled s njih. To je nešto drugo od separacione anksioznosti.

Pas može da te prati svuda po kući i da bude potpuno miran kad ostane sam. Razliku pravi ono što se dešava kad se vrata zatvore.

4 Odakle dolazi

AKC navodi najčešće početke:

• nikad nije ostajao sam
• nagla promena — novi raspored, selidba, neko ko odjednom više nije tu
• nešto što ga je uplašilo dok je bio sam
• premalo kretanja svakog dana

Važne su i prve nedelje života. Jedna italijanska studija uporedila je 70 odraslih pasa odvojenih od majke i legla sa 30 do 40 dana sa 70 odvojenih sa 60 dana. Psi odvojeni ranije češće su kao odrasli imali problematična ponašanja — naročito oni koji su došli iz prodavnice kućnih ljubimaca.

Zato, prema AKC-u, većina veterinara i odgajivača kaže da je najbolje da štene ode u novi dom sa 8 do 10 nedelja: u igri sa braćom i sestrama iz legla uči kako da komunicira, koliko jako sme da ugrize i kako da se obuzda. Ako biraš štene, to je pitanje koje vredi postaviti.

5 Kako pas uči da ostaje sam

Ovo je deo oko kog se izvori najviše slažu. ASPCA i AKC opisuju isto, samo drugim rečima: neka samoća bude mala, predvidiva i bez drame — pa tek onda duža.

1. Skini dramu sa znakova odlaska. Uzmi ključeve, obuj cipele ili obuci jaknu — pa opet sedi. Više puta dnevno, nedeljama, dok ti znaci ne prestanu da znače da odlaziš.
2. Počni od sekunde-dve. Izađi mu iz vida iza unutrašnjih vrata i vrati se pre nego što se zabrine. Produžavaj polako, po nekoliko sekundi, i sačekaj da se smiri pre sledećeg pokušaja. Posle isto to sa ulaznim vratima.
3. Ostavi nešto dobro što se pojavi samo kad odeš. Igračka sa hranom koju polako prazni pretvara tvoj odlazak u početak nečega što voli. Pomaže samo psu koji je dovoljno miran da jede.
4. Neka odlasci i dolasci budu bez ceremonije. Izađi bez velikog pozdravljanja. Kad se vratiš, sačekaj da se smiri, pa ga tek onda pozdravi.
5. Daj mu mesto samo njegovo — kavez, ogradicu ili malu sobu — ako je tamo opušten. Ako u kavezu dahće, bali ili pokušava da izađe, bolje je da bude u sobi iza ogradice za bebe.
6. Neka vežba da bude sam i dok si ti kod kuće. Komanda „čekaj“ ili dremka u drugoj sobi, da samoća ne znači uvek da si otišao.
7. Umori mu i telo i glavu. Svakodnevna fizička i mentalna aktivnost pomaže mu da se smiri.

Po ASPCA, većina anksioznih reakcija dešava se u prvih 40 minuta samoće, pa te prve minute vredi graditi polako. U njihovom planu, pas koji ostane miran 90 minuta verovatno može da izdrži i četiri do osam sati.

6 Kad trening nije dovoljan

NALAZ SA SAJTOVA (Banfield) — NEZVANIČAN NALAZ: veterinari iz Banfielda kažu da se javiš ako se pas povređuje dok grize, kopa ili pokušava da pobegne, ili ako anksioznost traje ili se pogoršava uprkos upornom treningu.

Za umerene i teške slučajeve ASPCA opisuje sporiju, strukturisanu verziju koraka odozgo — i dok ona traje, pas ne treba da ostaje sam osim tokom samih vežbi. To traži organizaciju: neko da ga čuva, prijatelj, vrtić za pse, ili da ga vodiš sa sobom.

Kome da se obratiš: veterinaru specijalisti za ponašanje ili sertifikovanom stručnjaku za ponašanje životinja; gde nema ni jednog ni drugog, sertifikovanom treneru koji ima iskustva sa lečenjem straha na ovaj način. Specijalista nema svuda — tvoj veterinar je uvek dobro mesto za početak.

U teškim slučajevima veterinar može da propiše lek uz trening. Ta odluka je veterinarova — koji lek i koliko, zavisi od psa.

7 Spajk: naše iskustvo

Naše priče i mišljenja na ovoj stranici su naše lično iskustvo sa jednim psom, Spajkom. Jedan pas nije merilo za sve — za tvog psa odlučuje tvoj veterinar.

Spajkova realnost  ·  Dominikanska Republika

„Ostavljali smo ga malo po malo, i pas nauči da ćeš da se vratiš.“

Spajk (Spike) nema separacionu anksioznost. Niko nije pratio nikakav protokol: odmalena je ostajao sam kratko, pa duže, i neko se uvek vraćao. Iako to niko nije planirao, to je vrlo blizu koracima odozgo.

Prve tri godine uvek je neko bio sa njim kod kuće tokom dana. Onda se promenio čovek koji ga je čuvao. Kuća nije. Od tada je prošlo više od četiri godine, a to kako podnosi samoću nije se promenilo. Naše mišljenje: više je značilo to što je mesto ostalo isto, nego ko je u njemu.

Kad izađemo, ponekad se na trenutak zavuče ispod iste stolice kod vrata — pa nastavi svoj dan. Ne čeka tamo. Jedino protestuje kad odemo kolima bez njega, a to je zbog propuštene vožnje, ne zbog samoće.

A taj njegov dan, kad je sam, izgleda ovako: izađe, malo pogleda ka kapiji, zalaje na ponekog prolaznika ili mačku, i većinu vremena prespava. Ponekad malo patrolira, i to je to. Tako izgleda pas kome je dobro kad je sam, suprotno od znakova opisanih gore u poglavlju.

Nije bio savršeno štene. Do skoro treće godine grickao je nameštaj — samo kad nikog nije bilo kod kuće. Bile su to noge stolica i stola, a ne vrata i prozori na koje obično idu anksiozni psi, i to je priča za drugo poglavlje.

O autoru

Spajkov tata

Nije veterinar — čovek iza Spajka, tamno brindl Frenchija, već 7+ godina. Ono što ovde piše provereno je koliko god smo mogli prema izvorima navedenim gore. Kad se stvarni život ne slaže sa priručnikom, to i kažemo.

Kako se ovaj sajt istražuje →