Kod veterinara — I ti si deo plana

1 Većina pasa se plaši veterinara

Ako tvoj pas drhti na stolu za pregled, u većini je. U jednoj studiji u Nemačkoj (Döring i sar., 2009) istraživači su posmatrali 135 pasa tokom standardnog pregleda u veterinarskoj ambulanti. Većina je pokazivala strah, naročito na stolu, a 78,5% je po ponašanju svrstano u uplašene.

Studija je gledala i šta ide uz taj strah. Psi kojima su sve ranije posete bile dobre bili su značajno manje uplašeni od pasa koji su kod veterinara već imali loše iskustvo.

Znači, uplašen pas na stolu nije pas koji se loše ponaša. Tako reaguje većina pasa. Sve što sledi ima jedan cilj: lakše posete — nikad preskakanje ili odlaganje nege koja mu treba.

2 Zašto si važan u ordinaciji

Istraživači imaju ime za ono što vlasnik može da bude svom psu: sigurna baza. To je ista ideja koja se koristi za malu decu i ljude koji brinu o njima.

Na Univerzitetu u Beču, u Austriji (Horn, Huber i Range, 2013; dva eksperimenta, sa 20 i 26 pasa), psi su dobili zadatak koji je trebalo da reše. Duže su se trudili kad je vlasnik bio u prostoriji nego kad ga nije bilo — svejedno da li ih je vlasnik bodrio ili ćutao. Kad je vlasnikovo mesto zauzela nepoznata osoba, to nije pomoglo.

U Budimpešti, u Mađarskoj (Gácsi i sar., 2013), jedan tim je merio nešto bliže onome što se dešava u ordinaciji: puls. Trideset pasa suočeno je sa strancem koji im je preteće prilazio, jednom uz vlasnika, a jednom bez njega. Puls im je porastao, ali porast je bio značajno manji kad je vlasnik bio tu. Istraživači to porede sa onim što roditelji rade za bebe: vlasnik može da ublaži stres svom psu.

Znači, tvoje prisustvo nije usluga veterinaru — ono je deo toga kako pas sve podnosi. Ako klinika dozvoljava, ostani sa njim. I tvoja napetost ulazi s tobom u ordinaciju — o tome postoji posebno poglavlje.

3 Nepomičan pas može da bude uplašen

Čitanje straha je veština, i ne dolazi samo od sebe čak ni onima koji se za to školuju. Studija sa 218 studenata veterine Univerziteta u Kordobi u Španiji (Menor-Campos i sar., 2022) pokazala je da prepoznaju očigledne znake stresa kod pasa, kao što su lajanje i agresija, ali da im često promaknu suptilni: zevanje, slaba aktivnost, podignuta šapa.

Suptilni znaci dolaze pre glasnih. Pas koji mirno leži na stolu možda se snalazi — a možda je dublje u stresu nego što izgleda. Nepomičnost može da krije strah. Obrati pažnju na ovo:

• vide mu se beonjače
• zatvorena usta, ili oblizivanje
• podvijen rep
• napeto telo, spremno da ustane
• odbija poslasticu koju bi inače uzeo

Procenjuj ga po tome — ne po tome da li je zacvileo.

I bol menja to kako pas podnosi dodir. Veterinarski izvori opisuju pse koji pokazuju strepnju dok im se telo pregleda rukama, i pse sa bolom u stomaku koji čuvaju to mesto i opiru se rukovanju. Ako reaguje svaki put kad mu se dodirne jedno određeno mesto — stomak, na primer — reci veterinaru. Da otkrije zašto, to je veterinarov posao.

4 Kako se rukuje psom pljosnate njuške

Disajni put francuskog buldoga je već uzan, i to menja šta znači bezbedno rukovanje. Članak za veterinarske tehničare iz časopisa Today’s Veterinary Nurse (Rayburn, 2022) piše da peškir omogućava psima pljosnate njuške da slobodno dišu, a glava ostaje pod čvrstom kontrolom, i da sprečava paniku zbog stezanja disajnog puta, koja se često javlja uz jači hvat ili brnjicu koja ne pristaje.

Ovako izgleda: peškir se smota u dugačku cev i lagano obmota oko vrata, počevši ispod brade, a krajevi se drže iza glave, tako da prsti ostanu van dohvata psa.

Isti članak savetuje da se, kad postupak dozvoljava, pas pregleda dok stoji, a ne dok leži. A smernice Američkog udruženja veterinarskih bolnica (AAHA, 2015) traže da se prvo koriste najmanje stresne i najhumanije metode držanja, jer grub pristup može da poveća stres, a držanje rukama povećava verovatnoću otimanja i povrede osoblja i pasa: „manje je zaista više“.

Kako se psi zaista drže, razlikuje se. U anketi iz 2025. (Nakonechny i sar.) sa 691 veterinarskim stručnjakom iz Kanade i SAD, veterinari i ostalo osoblje klinika opisali su kako rukuju psima na redovnim pregledima:

• 63,9% je reklo da uplašene pse drži tako da im je celo telo nepomično, a 58,5% to radi i sa mirnim psima
• oko 87% onih koji su odgovorili imalo je sertifikat za rukovanje sa manje stresa, na primer Fear Free. Držanje celog tela i dalje je bilo često, ali oni sa sertifikatom češće su birali minimalno pridržavanje
• i oni koji su koristili načine za smanjenje stresa, kao što su poslastice, češće su birali minimalno pridržavanje
• izbor je zavisio i od osobe i od klinike: iskustvo, vrsta prakse, ličnost, sopstveni stres na poslu i ono što im je bilo najvažnije

Jedan nalaz je važan za vlasnike. Osoblje koje je reklo da prisustvo vlasnika ne menja njihov način rukovanja ređe je uplašene pse držalo celim telom. Autori pretpostavljaju da takvi osećaju manji pritisak klijenata. Zato reci naglas: ne žuriš se.

Ovo su ljudi koji opisuju sopstveni rad u onlajn anketi, a autori napominju da je držanje celog tela možda čak i ređe prijavljeno nego što se zaista radi. Ali slika je dovoljno jasna: nisu svi veterinari isti, i sertifikat na zidu to ne rešava. Rešava to kako prilaze tvom psu.

5 Kad držiš psa kod veterinara, prvo misli na njegovo disanje

Francuski buldog i inače teško diše, a u ordinaciji je već uplašen. Ako mu još i ograničiš vazduh, uspaničiće se.

Naše iskustvo, ne veterinarsko uputstvo. Ovako držimo Spajka (Spike) i kod njega to radi. Ne možemo da obećamo da će raditi i kod tvog psa, pa uzmi iz toga ono što možeš da iskoristiš. Najverovatnije ćeš morati da upoznaš svog psa i malo da vežbaš kako da ga držiš. Zamoli veterinara da ti pokaže kako se drži baš tvoj pas. Evo šta radimo mi:

1. Kad se nasloniš na njega, proveri da ima malo mesta da se pomeri.
2. Njuška ostaje slobodna. Ne prekrivaj je telom, a pazi i na odeću: široka majica, rukav ili šal mogu da mu zatvore nos čak i kad se ne naslanjaš na njušku.
3. Ako moraš da mu držiš glavu ili vrat, iskoristi njegovu građu. Velika glava na užem vratu ne može da se provuče kroz labav hvat oko vrata, pa ne moraš da ga stežeš.
4. Vrat ne pritiskaj. Mera je pozajmljena od pravila za ogrlicu: prema Američkom kinološkom klubu (AKC) između ogrlice i vrata treba da stane jedan prst kod malih pasa, a dva kod velikih, da znaš da mu je komotno. Za ruku takvo pravilo nismo našli, pa neka između tvoje ruke i vrata stane jedan do dva prsta: tako ga ne stežeš, a ipak ga držiš pod kontrolom.

6 Vežbaj držanje kod kuće, dok je zdrav: kroz igru i nagrade

Jedna studija je to zaista testirala. U njoj (Stellato i sar., 2019) 37 pasa je završilo: 15 je vežbalo, a 22 su bila u grupi za poređenje, svi stariji od godinu dana i sa blagim do umerenim strahom od veterinara. Četiri nedelje su vlasnici kod kuće vežbali rukovanje kao na pregledu, 5–10 minuta dva puta nedeljno, uz poslastice, od najblažeg dodira (ruka na šapi) ka jačem (masaža šape), a jednom nedeljno kratko su posećivali ordinaciju. Autori rezultat ocenjuju kao „blago delotvoran“: popravilo se držanje tela pasa na pregledu i zadovoljstvo vlasnika nivoom straha njihovog psa, a ostali znaci straha nisu se promenili. 44% vlasnika nije sprovelo plan. Autori pišu da bi duži i intenzivniji program mogao da da bolje rezultate.

Drugi izvori idu u istom smeru. Cornell (2024) savetuje da se dodir šapa, ušiju i usta vežba uz poslastice i da se pas nikad ne primorava: neka može da ode ako mu je neprijatno. Smernice AAHA (2015) dodaju da se poslastice i igračke koriste da se strah smanji. A Američko veterinarsko društvo za ponašanje životinja (AVSAB, 2008; zvaničan stav, ne studija) kaže da štene treba dodirivati od početka, da nauči da prihvati diranje svih delova tela, uz nagrade, pohvale, maženje, igru ili poslastice. Ako štene pokazuje strah, savetuje da se traži veterinarska pomoć.

Naša ideja, ne veterinarsko uputstvo. Ovo je pre svega za pse kojima je držanje problem, kao Spajku. Probaj dok je zdrav i raspoložen: zadrži ga hvatom opisanim gore, ali na početku ga pusti odmah, pa postepeno produžavaj vreme držanja. Svaki put ga nagradi poslasticom ili igrom, da se držanje poveže sa nagradom i igrom. Cilj je da mu pregled liči na maženje. Prekini čim prestane da uzima poslasticu ili poželi da ode, a ako mu disanje postane glasnije ili ubrzano, pusti ga da se smiri. Ako se povlači ili pokazuje strah, ne nastavljaj i pitaj veterinara: smernice AAHA upozoravaju, govoreći o štencima, da prisilno izlaganje može da pogorša strah. Štenetu možeš to da radiš od početka, uz mirno ležanje kakvo traži pregled i ultrazvuk.

7 Miran plan za posetu

Kad se sve sabere, nalazi odozgo vode do plana koji možeš da poneseš sa sobom:

1. Ostani sa njim, ako klinika dozvoljava.
2. Reci im kako podnosi rukovanje pre nego što ga iko dodirne. Reci šta radi, a ne samo da je nervozan: „Iglu podnosi, ali mrzi da ga drže nepomičnog.“ „Molim vas, bez prstiju u usta — kod kuće tablete uzima u hrani.“
3. Izričito traži rukovanje sa što manje stresa. Ako je tvom Frenchiju kod veterinara već bilo teško, prvo nađi nekoga ko je za to obučen.
4. Za pljosnatu njušku: ništa ne sme da pritiska nos ni vrat. Pitaj može li da se koristi peškir.
5. Pitaj može li da ga pregledaju dok stoji, kad postupak to dozvoljava. Na leđima, sa strancem nagnutim nad njim, pas nema kud.
6. Pre posete navikavaj psa kod kuće da ga drže, dok je zdrav, uz poslastice i igru. Počni hvatom iz kog može odmah da izađe.
7. Ponesi ono što je njegovo — ćebence, poslastice koje voli, miris kuće.
8. Reci da se ne žuriš.

Da li određena tableta sme u hranu, pitanje je za veterinara: neke ne smeju da se lome ni da se daju uz obrok.

Onda, u prvom minutu, gledaj kako ga dočekuju. Da li ga pogledaju pre nego što ga dodirnu? Da li idu polako? Da li pitaju tebe kako podnosi rukovanje? Da li njegov strah shvataju kao informaciju — ili kao neposlušnost?

8 Jedina granica: njegovo disanje

Kakav god da je hvat, i ko god da drži, kod ove rase jedno pravilo stoji iznad svih. Pas pljosnate njuške pod stresom diše kao da trči.

Ako mu se disanje sve više ubrzava i ne smiruje se, ili ako mu desni ili jezik poplave, postanu ljubičasti ili sivi, stani odmah i reci veterinaru. To nije ponašanje. To je disajni put, i to je hitan slučaj.

Koji hvat odgovara kom postupku, odluka je veterinara. Da znaš ovu granicu, i da to kažeš čim je primetiš — to je tvoje.

9 Spajk: naše iskustvo

Naše priče i mišljenja na ovoj stranici su naše lično iskustvo sa jednim psom, Spajkom. Jedan pas nije merilo za sve — za tvog psa odlučuje tvoj veterinar.

Spajkova realnost  ·  Dominikanska Republika

„Naučili smo da ga držimo a da ga ne povredimo. Nauči i ti — Frenchija je lako povrediti.“

Spajk voli da ide kod veterinara. Na injekciju uglavnom uopšte ne reaguje. Ultrazvuk, rendgen ili bilo šta drugo gde moramo da ga držimo je druga priča: da mirno leži dok ga držimo najteže je što od njega tražimo, i za to treba više od jednog para mirnih ruku — i pesma.

Pas koji ni ne trepne na iglu lako se pročita kao pas kome je lako. Ali sam stres može na neko vreme da priguši bol, pa ta mirnoća može da bude uzbuđenje, a ne mir. Kod kuće, opušten, isti pas se buni kad mu se na ranicu stavi malo kreme. Isti pas, drugo stanje.

Kad ga držimo, radimo ovo. Njegova velika glava leži u pregibu jedne ruke. Ništa mu ne pritiska vrat: može da pomera glavu, samo ne može da je podigne iznad lakta. Telom se blago naslanjamo na njega. I pevamo mu, rečima koje voli.

Kad je bio bolestan, satima je mirno ležao u kavezu, na infuziji. Ali kad bi veterinar pružio ruku ka tom kavezu, jasno je stavljao do znanja da je kavez njegov. Ono što smo iz toga naučili: kavez je mesto za boravak, ne za rukovanje. Pregled se radi napolju, u našim rukama. Čekanje i oporavak — unutra.

Jednom nam je veterinar pokazao standardnu tehniku kako se psu tableta stavlja duboko u grlo. Rekli smo mu da je Spajk za to nezgodan. Odgovorio je da zna sa psima — i znao je, ali nije znao Spajka. Tehnika je ispravna, i za većinu pasa je baš ono pravo. Nedostajao je podatak o ovom jednom psu, a onaj ko ga je imao stajao je tu, u prostoriji. Kod kuće Spajk tablete uzima skrivene u mrvici hrane.

Šta bismo ti preneli:

Bezbedno držanje psa je veština. Nauči je pre nego što ti zatreba, i zamoli veterinara da ti pokaže kako.

Nikad ne pritiskaj disajni put. I u zagrljaju mu ostavi mesta da diše — a granica odozgo važi za nas isto kao za bilo koga.

Ako je tvom Frenchiju kod veterinara teško, prvo razgovaraj sa nekim ko je obučen za rukovanje sa što manje stresa. To je najbolji savet koji imamo.

Reci šta tvoj pas radi, i ponavljaj to.

O autoru

Spajkov tata

Nije veterinar — čovek iza Spajka, tamno brindl Frenchija, već 7+ godina. Ono što ovde piše provereno je koliko god smo mogli prema izvorima navedenim gore. Kad se stvarni život ne slaže sa priručnikom, to i kažemo.

Kako se ovaj sajt istražuje →